"Crawling Under" Coffee Shop

[Shailene Woodley]

[You must be registered and logged in to see this image.]

[Lily Collins]

Uđe, sjedne za šank i naruči nešto alkoholno.

[Shailene Woodley]

Sedela je za šankom i pila neko bezalkoholno piće jer je do tada pratila nekog lika koji joj je bio sumnjiv.

[Lily Collins]

Prepire se s konobarom jer mu se ne sviđa okus onog što mu je servirao.

(Jel' se znaju ili?)

[Shailene Woodley]

Buka sa druge strane joj je privukla pažnju i dok nije gledala lik kog je pratila je izašao iz kafea. Nervozno je coknula i ošinula pogledom dečka koji joj je skrenuo pažnju.

(kako 'oćeš, može xD)

[Lily Collins]

Marianu nije bilo jasno zašto u svakom, ali baš u svakom kafiću mora raditi neki moron. Nije nuklearna fizika pomiješati votku sa Kahlúom i jogurtom, no očito nekim ljudima jest. Kako li ih samo biraju, daju im iq test i pobjednik je onaj koji riješi najmanje? Osmjehnuo se samo sebi poznatoj šali.

Zapravo, trebao bi se žaliti, da žalit će se. Zatražio je knjigu žalbe od nabrusitog konobara i zadovoljno lupkao prstima po tamnom lakiranom drvetu šanka u ritmu s konobarovim koracima. Ovaj dan je počeo kao svaki običan, no možda se danas uspije zabaviti, nadao se tome, bilo mu je dosta monotonih dana koji počinju s buđenjem, ljenčarenjem do ručka, ručkom, ljenčarenjem poslije ručka pa sve do večere, zatim večerom i ponovnim odlaskom u krevet. Sve od kada je onaj virus procurio i zarazio ili pobio pola stanovništva, što li već, Mariano se više nije sjećao, a iskreno, nije ga bila ni briga, dok god je njemu dobro; ovdje je, u ovom potajno izgrađenom planskom gradiću bilo ubojito dosadno. Čak i pomalo trulo. Već odmah prilikom buđenja poželio bi se odmah vratiti u krevet, i tako uzastopice, sve dok se nešto ne počne događati, a budući da je izgledalo kako se u bližoj budućnosti ništa zanimljivo ne sprema, prijetile bi mu godine sna. Možda bi ga na kraju morala i neka princeza spašavati, kao u onoj dječjoj bajci, eh to bi već bilo zanimljivije.

Trgnuo se iz razmišljanja kad je konobar ispred njega tresnuo pohabanu crnu knjigu prekrivenu prašinom, te mu dodao podjednako održavanu olovku osmjehujući se bezubim osmijehom. Mariano mu zahvalno kimne glavom i otvori knjigu. Očekivano, već godinama nije ništa uneseno, zapravo piše da je zadnji unos bio godinu dana nakon kraja drugog svjetskog rata. Zanimljivo. Pogotovo s obzirom na činjenicu da je ovo relativno nov grad. Možda su je ukrali iz nekog lokala, ne bi ga ništa čudilo.

Ipak se odlučio za pisanje svojom kemijskom, što je sigurnije – sigurnije je. Na kraju krajeva, nije došao ovdje bogovima iza nogu bježeći od virusa da bi na kraju umro zbog bolesti koju je prouzročila neka kemijska olovka. To bi stvarno bilo bizarno.

Okrenuo je prvi slijedeći prazni papir, i na požutjelim stranicama velikim slovima napisao „White Russian – 0 bodova.“ pri vrhu zapisujući današnji datum, i potpisujući se. Možda da im i napiše recept za koktel? Ma ne, neka ga nađu sami, ionako je sumnjao da će ovo itko pogledati, ikad. Možda na kraju osvane i kao muzejski eksponat, u daljoj budućnosti, kada na današnje ljude budu gledali kao što današnji ljudi gledaju na neandertalce. Možda to čak neće ni biti u dalekoj budućnosti, s obzirom na brzinu razvoja tehnike, ne bi se čudio da sutra u novinama osvane kako su razvili prometalo koje lebdi. Oh da, pa nema novina. Premalo je ljudi da bi ih se isplatilo tiskati, a ionako svi već sve znaju, čuli su jedni od drugih. Možda će se ipak morati načekati, malo.

Zadovoljno je zaklopio knjigu, osjećajući se kao da je svojom primjedbom pridonio neki važan dohodak zajednici, te ju gurnuo niz šank prema konobaru koji je trenutno posluživao nekog drugog.

Ups.

Knjiga je kližući gurnula upravo posluženo piće koje se razlilo posvuda po šanku, usput prskajući i osobu koja ga je naručila.

Hm, valjda bih se trebao ispričati.

Ustao je, na lice nalijepivši svoj najbolji oprosti-mi-strašno-se-kajem osmijeh i pomjerio se par stolica niže.
„Opros…Shailene?“ Mariano je iznenađeno izvio obrve. I mislio je da su mu te smeđe lokne bile nekako poznate.

[Shailene Woodley]

Prokletstvo. Ceo dan je u roku od jedne sekunde postao potpuno uništen, kao da se ništa nije desilo. Samo je izgubila vreme. Mogla je bukvalno da ga prespava i dobila bi iste rezultate koje je imala sada. Nikakve. Ko zna kada će sledeći put biti u ovoj poziciji, ovako blizu svog cilja. A čak ni ona sama nije kriva zbog neuspeha, nego neki tamo razmaženi snob kome piće nije odgovaralo. Nije htela ni da ga pogleda više. Šta je očekivao kada je došao ovde? Odmah s vrata ti sva čula budu obgrljena vajbom koji samo najobičnije rupe kao što je ova daju. Odvratna muzika je parala uši, a enterijer je bio jeftino uređen - uvredljivo, zapravo. Verovatno zato i nije bilo gužve. Pohabane barske stolice su bile neudobne za sedenje, a osoblje kao da je htelo da ti na kvarno pljune u piće. Mada, kada je onaj dečko u pitanju, ko to ne bi uradio? Bila je prilično iznervirana i njegov postupak joj se činio suludim. Baš zbog te nervoze joj nije palo na pamet da bi se ona takođe žalila kada joj piće ne bi odgovaralo.

Šejlin je - pre nego što je pomenuti kreten uništio sve - pratila lika za kog su u frakciji Neustrašivih smatrali da je delinkvent. Navodno je čačkao papirologiju zato što su mu bile potrebne informacije o poznatim ličnostima. Šej više nije znala u šta da veruje. Bila je vođa i od nje se očekivalo da ima najtačnije informacije, ali nakon svih tračeva koji su kružili nije bila najsigurnija šta je tačno, a šta ne. Taj crnokosi dečko je navodno kod sebe imao fajl ličnosti čiji identitet je morao da ostane tajna i zahtevano je da bude uhvaćen što pre. To konkretno nije bio njen problem jer nije radila u policiji, ali, po prirodi radoznala, a i hrabra, morala je da pronjuška na svoju ruku. Najviše od svega ju je zanimao identitet osobe čiji fajl je ukraden. No, sada to uopšte nije bilo bitno. Ostaviće celu tu zavrzlamu policiji. Bila je sigurna da su tu još uvek CIA, FBI, DEA i slične organizacije, iako ranije nije obraćala pažnju na njihovo postojanje. Coral Hills je zapravo, sa svim svojim naseljima, bio gradić pristojne veličine. Naravno da nisu samo oni, glumci, pevači, modeli, bili spašeni. Tu su bili političari, njihove porodice, prijatelji, obični ljudi. Sigurno je zbog tolikog broja ljudi bio ovako prostran.

Brineta je bila toliko zadubljena u svoje misli da je zaboravila na mladića pored nje i nije obraćala pažnju na njegovu prepirku sa konobarem, silno treskanje i zvuk hemijske koja je klizila po hartiji. Čak nije ni primetila da je njen odavno naručeni Sprajt bio ispred nje. Primetila ga je tek kada je bio svuda po njenoj odeći. Reagovala je, pa, kao što svaka normalna osoba reaguje kada se nešto hladno neočekivano prospe po njima. U trenutku nije znala šta je to jer nije znala da je piće ispred nje, a nije ni ispratila kako je završilo na njoj. Samo se ukočila dok hladnoća nije prošla. Nije bila od onih devojaka što ciče i vrište, ali je ispustila glasan uzdah. Automatski je ustala kada je shvatila da tečnost sa šanka još više kaplje po njoj i odmakla se dva koraka od stolice. Tu je bila debela knjiga crnih korica, čiju funkciju nije znala. Sigurno je tako slatko i lepljivo piće završilo na njenoj garderobi. Stajala je sva ukočena, poluotvorenih usta i skrenula pogled kako bi našla objašnjenje nemilog događaja. Naravno.

Onaj kreten je sada delovao užasno poznato, a što se više približavao, to je Šej bila sigurnija da ga poznaje. Tek kada mu je čula glas, shvatila je o kome se radi. "Mislim da si krenuo da se izviniš", rekla je ljutitim glasom, gledajući ga ispod oka.

[Lily Collins]

Osmjehnuo se gledajući njezinu očito nezadovoljnost što ga vidi, dobro, priznao si je da je možda on malčice i kriv zbog svega što se dogodilo. Samo malčice, ipak on to nije namjerno napravio, da je htio to bi puno suptilnije izgledalo. I prouzrokovalo bi puno više štete. Stoga, on se nije osjećao krivim, ne zapravo. Mislio je da se osjeća zato jer bi se po nekom kodeksu tipa bontona i sličnih, trebao osjećati tako, no istina je da mu je bilo svejedno. A budući da mu je zabranjeno lagati… Možda da ipak pokuša, za dobrobit zajednice, ma koga on to zavarava? Njega nikad nije bilo briga za zajednicu, što se njega ticalo svi mogu izumrijeti, dok god je njemu dobro.

„Oh, Shailene, ali znaš da ja ne smijem lagati.“ Uputio je pogled voditeljici Neustrašivih hinjeći ozbiljnost. Zapravo, kad malo bolje razmisli, i nije baš dobra ideja lagati voditeljici druge skupine, iako nije Iskrena, bio je poprilično siguran da je u stanju razabrati istinu od laži, inače ne bi postala vođa. A ni on nije jedan od Neustrašivih, bojao se da će ako pomisli da ju je slagao, reći Phoebe, a Phoebe bi ga mogla izbaciti i onda se može pozdraviti sa životom. Dobro, možda ipak malo pretjeruje, ipak ga ne bi ubili, samo izopćili. Nije da je izopćenje smatrao išta boljim od ubojstva.

Koliko se sjeća, upravo su jučer izopćili nekog od iskrenih. Ne, ne političare, bio je poprilično siguran da oni nisu u njegovoj frakciji. Ironično. A svi su se toliko srčano kleli na iskrenost i odanost svojem narodu. Čovjeku dođe da se zapita…
Ne, onaj kojeg su izopćili bio je običan građanin, majka troje male djece, koja očito nije dovoljno ozbiljno shvatila pravila. Ili nije imala drugi izlaz. Sve u svemu, pokušala je prevariti gradske vlasti prilikom plaćanja računa. Za pultom je radila neka starija žena, s malo lošijim vidom, kad joj je s računa pročitala manju cifru od napisane žena ju je s oduševljenjem prihvatila ne rekavši ništa, no prije nego što je uspjela izaći iz zgrade, pored starije žene se pojavio njezin mlađi kolega, koji je taj dan bio na redu da im svima podijeli kave i krafne za doručak. Suma koja je bila u kompjuteru bila mu je čudna u usporedbi s podatcima koje su imali u svom serveru i koji su se očitavali na monitoru ispred postarije djelatnice. Brzim pregledom papira, shvatio je da je došlo do prijevare, nečujno pozvao policiju, a ženu zadržao jer su imali 'problema sa serverom'. Nakon pet-šest minuta ušla su dvojica, opremljeni oružjem, prišli su ženi, svaki sa jedne strane i jednostavno je odveli otamo. Izveli su je van, zatim odveli u zgradu uprave grada, u kojoj su se zadržali sat vremena, a ženini neutješni jecaji bili su jedini zvuk koji se čuo s one strane vrata. Kad su izašli, ženine oči su još uvijek bile natečene od plakanja, hodala je mirno, pomalo previše krotko, gledajući ravno ispred sebe nepromjenjivog izraza lica. Policajci su je odveli do ruba grada, i nitko ju više nikad nije vidio. Ni njezinu djecu također, no pretpostavljali su da su ona završila u sirotištu, budući da je njezin muž umro od zaraze, nisu imali nikog tko bi se brinuo za njih.

Mariano nipošto nije želio da se to i njemu dogodi, nije ni sumnjao da bi on imao poseban tretman, znao bi da ne bi, ovdje su, pred zakonom, svi bili jednaki. Stoga je jedini mogući odgovor koji je mogao ponuditi Shailene bila istina.
Nikad ionako nije razumio Neustrašive. Zašto im je toliko bitno da svi znaju da su oni hrabri? Hrabrost je ona osobina koja najčešće graniči s ludošću, granica je tanka, a rubovi su previše nejasni. Smatrao je da svaka osoba može biti hrabra, no to ne bi trebala biti njezina glavna osobina, kada jest, tada su ljudi previše nepredvidivi. Tada sve vodi do nereda, a iako zna biti zabavan, svakodnevni nered bi vrlo brzo dosadio ljudima. No morao je pohvaliti njihov izbor odjeće, od svih frakcija, za njih je smatrao da imaju najviše stila, a uzimajući u obzir njegovu prijašnju profesiju rekao bi da zna koju stvar, možda dvije, o stilu. Nagledao ga se, pogotovo nedostatka istog. Najgori, po njegovu mišljenju bili su Ukočeni, on nikad ne bi mogao biti jedan od njih, ne zbog odjevanja, već jednostavno zbog toga što je sebi previše važan da bi se smjestio na bilo koje mjesto niže od prvog.

[Shailene Woodley]

"Znam i da si kreten neopisivih razmera. Dokazuješ mi to svakog dana." Oči su joj bile blago sužene, a odmerila je njegov izraz lica i držanje. Uopšte je nije začudilo. On je takav. Mada, njihov odnos je uglavnom zavisio od Šejlininog raspoloženja. U većini slučajeva je mogla da se nosi sa njegovim izvalama, sarkazmom i doskočicama, a vraćala mu je skoro istom merom. Ali kada bi ona ustala na levu nogu, sve to bi počelo da je nervira i uporno bi mu govorila kako smara, prevrtala očima ili ignorisala njegove prozivkice. Sada nije bila nešto naročito raspoložena, jedino joj je bilo drago što ga vidi, iako mu ni u ludilu ne bi to rekla niti pokazala. Ako on to ne radi, zašto bi ona?

Istina, Šejlin je cenila Mariana jer je bio tako iskren. Ali, Iskreni joj nisu bili baš najjasniji. Zašto su sve gledali tako crno-belo? Kada je Šejlin u pitanju, njoj je većina stvari bila potpuno siva. Uvek je mogla da nađe pozitivne i negativne argumente. Baš zato je bila očajna u donošenju odluka, pogotovo onih malih, bezopasnih. Još jedna stvar koja joj je bila previše čudna je ta što su imali potrebu da uvek govore istinu. Nećeš učiniti zločin ako za haljinu koja ti se ne sviđa kažeš da je slatka? Kome će to naškoditi? Ili ako nekoga slažeš gde ideš? Čak su joj jednom pali na pamet tinejdžeri koji su išli u srednje škole. Verovatno niko od njih nije pripadao iskrenima. U tim godinama je bilo neizbežno lagati roditelje bar za nešto. Ocene, izlaske, cigarete. I sama je imala fazu kada se u trećem razredu srednje škole okrenula ka alkoholu i izlazila previše često i sa lošim društvom. Očigledno, iščupala se iz toga, ali je ipak lagala roditelje.

Šejin veliki nedostatak je bio taj što nikada u životu nije nosila maramice sa sobom - ni papirne, ni vlažne. Čoveče, koliko joj je sada bilo žao zbog toga. "Sačekaj me tu, dolazim za dve sekunde da ti očitam lekciju. Nemoj da si mi pobegao." Podigla je prst kao da preti, ali nije uspala da mu se ne nasmeje. Okrenula se na peti i otišla do toaleta koji je bio u istom divnom stanju kao i ostatak objekta. Samo je na brzinu oprala lepljive ruke i obrisala ih nečim što je ličilo na hartiju. Nije kogla puno da uradi po pitanju odeće sada. Uz uzdah se pogledala u prljavo ogledalo, a onda vratila kod Mariana. "Gde smo beše stali? A da, krenula sam da te ubijem."

[Amanda Seyfried]

Lutala je nepoznatim delom grada sve dok nije naišla na kafić koji joj se donekle činio normalno. Bez mnogo premišljanja ušla je unutra, sela za šank i naručila zeleni čaj.

[Emily Rickards]

Već je neko vreme sedela na samom kraju kafića kako bi se izdvojila od mase. Čitala je scenario za predstavu i usput učila svoj tekst, uporedno pijući kafu.

[Amanda Seyfried]

Nekoliko minuta je čekala čaj prelazeći pogledom preko kafića. U samom ćošku ugledala je nekoga ko je oko sebe napravio zid od papira. Videla je da je u pitanju plavuša, ali od papira koji je držala nije mogla da vidi lice. Zahvalila se kada je dobila čaj pa otpila gutljaj. Bio je previše jak za njen ukus, nije volela dugo da drži kesicu. Razredila ga je sa malo vode pa još jednom preletela pogledom preko gomile, u nadi da će ugledati poznato lice.

[Emily Rickards]

Bila je nesvesna haosa na stolu od papira, jer je bila udubljena u čitanje. Međutim, zabolele su je oči pošto osvetljenje u kafiću nije bilo baš najbolje, tako da je stala sa čitanjem. Kad je shvatila koliki je haos napravila papirima, brzo je krenula da sakuplja iste. Kada ih je složila u urednu gomilu, posegnula je za šoljicom kafe, ali je ona bila prazna. Nijednog konobara nije bilo na vidiku, tako da je ustala da naruči još jednu. Nije registrovala nikog oko sebe, ali kako približavala šanku, pažnju joj je privukla nečija plava kosa. Kada je stigla da šanka, uverila se da je to Amanda, kako je sumnjala. Bilo joj je drago što je tu bar jedna osoba koju je poznavala od ranije, tako da je uzbuđeno uzviknula njeno ime -Amanda!-

[Amanda Seyfried]

Baš u trenutku kada je uzimala šoljicu čaja začula je nečiji uzbuđen vrisak, zapravo svoje ime. Trgla se prosuvši malo čaja, ali na svu sreću po šanku. Brzo se pomerila kako ne bi kapljalo na njene noge. Tek je tada podigla pogled ka devojci čiji je glas već prepoznala. Ipak, htela je da se uveri da li je to zaista ona. Plavuša koja je stajala sa njene desne strane bila je ista ona koja se de pre nekoliko trenutaka krila iza papira. 
"Emily!" i sama je uzviknula pre nego što ju je zagrlila. Bilo je lepo videti poznato lice, pogotovu osobe kao što je ona. Nasmejala se dok ju je puštala pa pljesnula rukama "Zašto mi nisi javila da si ovde?"

[Emily Rickards]

Iskrivila je usne kada je Amanda prosula svoj čaj, ali je samo stajala bez reči, razmišljajući šta da joj kaže. -Izvini za čaj.- promumlala je, ali je njeno mumlanje ugušeno Amandinim uzvikom njenog imena. Uzvratila joj je zagrljaj, a onda joj je uputila širok osmeh -Zato što nisam znala da si ti zapravo tu?- izgovorila je to kao pitanje. -Ne znaš koliko mi je drago što si ovde.- rekla joj je, ne mogavši da skloni osmeh sa lica, jer joj je bilo zaista drago što je Amanda tu.

[Amanda Seyfried]

"Ionako je bio grozan." rekla je brzo odmahnuvši rukom pa se odaljila korak da je bolje pogleda "Osušila si se, moraš da se bucneš malo." pomerila se dok je barmen brisao čaj koji je prosula, pričajući joj nešto što nije čula. "Izvini, ja i telefoni." prevrnula je očima. I stvarno, telefon je koristila samo kada ju je neko zvao ili kada bi trebala da potvrdi sastanak. Osim toga imala ga je samo zbog muzike i slikanja. "O veruj mi da znam. Ti si recimo treća osoba koju zapravo poznajem, mislila sam da ću poludeti." sačekala je da ovaj završi sa brisanjem pa sela na stolicu poručivši kafu. Kada se ovaj malo odaljio ponovo se okrenula ka njoj kezeći se "Pričaj, šta ima?"

[Emily Rickards]

-Izgleda da je to jedna od retkih dobrih stvari u svom ovom haosu.- potapšala se po stomaku -A i pitanje je da li bi mi se javila, znam da se ne javljaš na nepoznate brojeve. Izgubila sam telefon, sad imam novi i mnogo je glup, inače.- namrštila se na telefon koji je držala u ruci.
Kada je Amanda naručila kafu, rekla je konobaru da će i ona još jednu, a zatim je sela na stolici pored nje. -Da li ćeš mi verovati ako ti kažem da si ti prva osoba koju sam srela, a da je već poznajem?- raširila je oči.

[Amanda Seyfried]

"Ne lupetaj." Nije mogla da suzbije smeh pa je brzo dodala "Ništa ti ne brini, spremaću ti sve i svešta pa ćeš da se vratiš na staro."
Lupila se po glavi kada je pomenula nov telefon, skroz je zaboravila da je njen na dnu jezera "Ja moram da kupim nov, onaj mi je ispao."
Podigla je obe obrve pa kratko klimnula glavom "A Stiven? Ostali sa seta?" Grad je delovao malo ali je zapravo bio jako veliki. Znala je da je ovde gomila ljudi koje poznaje ali nije imala prilike da sretne nikoga od njih.

[Emily Rickards]

Nacerila se kada joj je Amanda rekla da će svašta da joj spremi -Ne mogu da odolim dobrim jelima, znaš već.- prostrelila je tobože osuđeničkim pogledom.
-Da znaš da nema neki izbor, ja sam pre par dana kupila ovaj.- podigla je ruku u visini grudi kako bi joj ga pokazala.
Odmahnula je glavom -Nema nikog sa seta, koliko ja znam.- uzdahnula je tužno -Samo mogu da se nadam da će se pojaviti uskoro ili da su negde drugde na sigurnom.- iskrivila je usta.
Kada im je konobar doneo kafe, zahvalile su se.
-Koga si ti srela od meni poznatih?- podigla je obrvu -I kako se snalaziš ovde?-

[Amanda Seyfried]

Prekrila je lice rukama "Ne gledaj me tako, obe znamo da sam u pravu kad kažem da moraš malo da se ugojiš. A vala mogla bih i ja." spustila je ruke na svoj stomak gledajući njen telefon sa osmehom na licu "Znači mogu da se pozdravim od kvalitetnih slika i muzike." teatralno je uzdahnula prebacivši kosu na stranu pa se uozbiljila "Ehej, verujem da su svi dobro i da će doći uskoro." klimnula je glavom pokušavajući da je oraspoloži ali u isto vreme ubedi sebe u te reči. Odahnula je kada je promenila temu pa se osmehnula
"Hmm.. možda znaš Lucy Hale i Nathaniela Buzolića, on mi je cimer. Stvarno ne znam koga bi mogla da znaš, a da ti pravo kažem ni ja nisam upoznala nešto mnogo ljudi." slegla je ramenima pa popila malo kafe "Nije loše, mislila sam iskreno da će biti gore. U kojoj si frakciji?"

[Emily Rickards]

-Ma da, ti ćeš da spremaš i onda ćemo po ceo dan da jedemo, pa ćemo da osnujemo akademiju debelih.- našalila se sa njom.
-Nema ništa od kvalitetnih selfija.- napućila je usne -Probala sam.- rekla je to tiho, pa je prekrila rukama lice malo postiđena. -Nemam ni neke naročite pesme.- odmahilava je glavom par puta, pa je popila malo kafe.
Uputila joj je zahvalan pogled zbog njenih reči utehe, mada nije bila potpuno uverena u njih.
-Aha, znam ih, mada ih nisam lično poznavala.- slegnula je ramenima. -Ja nisam ni obraćala pažnju na ukus, bio mi je potreban kofein. Mada, okej je. - osmehnula se slabo -U Candoru, a ti?- podigla je obe obrve, pa je popila još malo kafe.

[Amanda Seyfried]

Podigla je prst gledajući je ozbiljno "Emily, to ti uopšte nije loša ideja. Možemo da se obogatimo od toga." prekrila jeusne usne rukom ali nije mogla da suzbije smeh kada je videla njenu facu "Pa ništa, moraćemo da izvadimo moj pa da ga nosimo na popravku, nema nam druge."
Zatreptala je par puta kada joj je rekla u kojoj je frakciji "Ma mora da se šališ." proučavala joj je izraz shvativši da je ozbiljna "I ja isto!"

[Emily Rickards]

Izvila je usne u luk, time pokušavajući da deluje ozbiljno -Sviđa mi se kako razmišljaš.- ali kada je Amanda počela da se smeje, nije više mogla da suzbije smeh, te je i ona počela da se kikoće.
Pročistila je grlo, podigla prst i namestila ozbiljan izraz lica, oponašajući je -Amanda, to ti uopšte nije loša ideja.-
Par treunutaka je pokušavala da skonta da li se šali sa njom, ali je shvatila da je ozbiljna -Pa, to je divno!- nije mogla da se suzdrži, te joj je dala malo bolan zagrljaj -Izvinii.- promumlala je.

[Amanda Seyfried]

"Oduvek sam znala da si dobra glumica ali sad ti skidam kapu." prasnula je u smeh dok ju je imitirala. Veoma brzo je došla sebi pa zaskičila kada je dobila čelični zagrljaj. "Neće biti divno ako me ubiješ." rekla je kroz stisnute zube u šali, odahnuvši kad ju je pustila "Da li moram da te podsećam da sam krhka ko grisina?" zadržala je ozbiljan izraz lica pa se na kraju nasmešila.
"Kako je moguće da se već nismo srele? Gde radiš?"

[Emily Rickards]

Skupila je usne i klimala je glavom dok joj je Amanda pričala da je krha -Moramo da radimo na tome. Znam neke super vežbe od kojih možeš da ojačaš i da se zategneš.- nasmešila se kao neko dete koje daje neku sebi važnu informaciju roditeljima.
-I ja se pitam, veruj mi.- raširila je oči, kao što je činila u sličnim situacijama -Radim u pozorištu, nije toliko zabavno kao što je bilo na setu, ali prekratim vreme.- osmehnula se -A ti?- podigla je obrve, očekujući njen odgovor.

[Sponsored content]